zimska-depresija
Kako podnosite energiju zime?
decembar 21, 2016
Da li ste multipotencijalac?
januar 18, 2017
Prikaži sve

Godina teških lekcija

Devojka i vuk
Podelite tekst na...Share on Facebook34Pin on Pinterest0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone

Nikad nisam imala potrebu da krajem decembra svodim zaključke o godini koja ostaje iza mene. Nekako mi je uvek bilo dovoljno da znam da sam nešto tokom tih 365 dana novo iskusila… Bilo je i takvih godina da ne znam gde mi je otišao taj poveliki zbir dana. Takođe, nisam zacrtavala ciljeve za nastupajuću godinu-nekako su se do sad uvek definisali sami, usput, i meni se to činilo kao neko dobro stanje toka. I dalje mi se čini. Sa manjim izmenama.

Godina teskih lekcija KreativistikaAli dođe tako neka godina posle koje jednostavno više ništa nije kao pre. Posle koje nema nazad a napred je još u magli. Takva je ova 2016. bila za mene. Godina koju su mi obeležili veliki gubici i poslednji pozdravi, godina koja je često imala potpuno nadrealne tonove i šokove. Prvi meseci su mi doneli neka nova iskustva i mogućnosti, moguće puteve kojima nisam ipak krenula. Imala sam utisak da učim da osluškujem svoj unutrašnji glas i da jedino što treba jeste da slušam svoj unutrašnji GPS.

Onda je došao i mart. Poslednjih 15-20 godina mart za mene zapravo predstavlja decembar. Mesec svodjenja računa i iščekivanja onoga što dolazi. Mnoge nelagodne uspomene me vežu baš za ovaj mesec i uvek ga sa radošću ispratim i uskočim u april. Možda nije ni čudno, imajući u vidu da nekada davno mnogim drevnim narodima kalendar nije počinjao mesecom januarom već upravo mesecom martom. Mesecom novog početka… Jedino što se uvek nekako stidljivo spominje da novi početak najčešće traži kraj i razaranje onoga što prethodi.

Ovog marta sam naučila da čovek može da ima snagu planine i smirenost mudraca u trenucima kad bi se to najmanje očekivalo. Ovog marta sam ispratila svog oca na Drugu stranu, bila uz njega dok nas je napuštao, bez ikakve najave i predznaka. Saznala sam kakav je osećaj biti u direktnom prisustvu Smrti i biti u isto vreme užasnut, prisutan i svestan. Koliko smo kolektivno učinili sve da čin umiranja odstranimo iz svakodnevnog govora, života i iskustva i da se pravimo da smrt ne postoji. I onda kada se desi,  ne znamo šta bismo sa tim osećanjem. Saznala sam koliko je ljudima neprijatno da govore o umiranju, da žele da šmugnu iz te priče što pre jer ih niko nije učio da prihvate činjenicu da je smrt deo iskustva života već da je udes i zla kob. A da smrt može biti najdragocenija lekcija koja postoji učila sam iz prve ruke.

Godina teskih lekcija KreativistikaKako je godina dalje odmicala, oprostila sam se sa još nekoliko dragih i bliskih osoba. Nekad sam imala utisak da više ne mogu da podnesem a nekad da je ovo samo prirodan tok. Da živimo u vremenu kad oni koji više jednostavno ne mogu da izdrže intenzitet ovog vremena-odlaze. Nekad iznenada, nekad tiho, nekad očekivano.

Usput sam naučila da tuga ima hiljadu boja i slojeva i da uopšte nije onakva kakvom sam je zamišljala. Nekad je parališuća, nekad teška, nekad duboka a nekad je tu samo kao neko davno sećanje. Kao izmaglica.

Takođe, naučila sam kroz nekoliko neuspelih pokušaja nečega što sam mislila da sad treba da radim da to ne radim. Nije vreme. Ne nikad već samo ne sad. Da jedino što sada treba da radim jeste da negujem sebe jer da bih bila tu uz druge, najpre moram biti tu uz sebe. Da to nije sebično već neophodno. Da mi tišina i samoća prijaju i da Univerzum neće nestati ako povučem ručnu i povučem se iz spoljnog sveta. Ne zauvek već za sada.

Možda to neko shvati pre ali eto, meni je jedna od najvećih spoznaja ove godine da je pomoć UVEK tu-samo je treba tražiti. Da ne moram sama. I ne treba sve sama.

I još nešto važno-da sam ja ta koja dešavanjima, iskustvima i ljudima oko sebe daje određen značaj. Da sam ja ta koja dozvoljava da me nešto pokrene, iščaši i priklješti. Ne vreme, ne drugi ljudi. Ja. Da ja imam moć, da ja pišem svoja pravila. Zašto bih onda određivala pravila na svoju štetu a ne za svoje najviše dobro? Dobro pitanje. Deluje tako jednostavno. Nije.

Biodanza slobodan ples

Najlepše saznanje ove 2016. jeste da mi ples donosi istinsku sreću kakvu nisam mogla da zamislim. Taj osećaj slobodnog pokreta, muzike i ritma je nešto na čemu sam zahvalna.  Da je podijum za igru poslednje mesto na kome sam tražila susret sa svojom intuicijom, potrebama i željama a da sam ih baš tu našla.

Ova godina je donela i prepoznavanje sa nekim novim ljudima koje mi je Univerzum poslao kako bismo jedni drugima bili podrška na Putu i učvrstila zahvalnost na svemu onome što imam, umem i znam.

Zato krećem lagano, sa ovim koferom punim različitih uspomena, mogućnosti i znanja ka novom početku, godini u simbolici jedinice-2017…

Želim vam da iza sebe lako ostavite sve ono što vam više nije potrebno, da upraznite mesto novim iskustvima, lekcijama i ljudima. Da novu godinu iskoristite da emotivno, duhovno i mentalno rastete i jačate.

„Jednom kad oluja prođe, nećeš se sećati kako si je preživeo. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao pre oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje.“Haruki Murakami

Podelite tekst na...Share on Facebook34Pin on Pinterest0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Share on LinkedIn0Email this to someone
Simonida Zorić Jančić
Simonida Zorić Jančić
Osnivač „Retro Dućana“ i Centra razvoja kreativnih potencijala "Kreativistika". Licencirani praktičar Bahovih cvetnih esencija, creativity coach u edukaciji, usavršava znanja i veštine na različitim seminarima i edukacijama iz oblasti psiho-energetskog rada i ličnog razvoja. Večnu inspiraciju pronalazi u prirodi, životinjama i putovanjima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *