Fotograf Dragana Paramentić, pod imenom „Nasmej se, ptičica“ već par godina usrećuje mladence po Srbji svojim predivnim fotografijama sa venčanja. Iskoristili smo priliku da je malo ispitamo i saznamo šta je motiviše i inspiriše.

Zašto baš venčanja?

Nisam ja to izabrala. Tema je izabrala mene. Ja sam imala viziju da ću fotografisati arhitekturu kad završim fakultet, jer mnogo volim pročišćene i jednostavne forme. U početku sam se zapravo plašila da fotografišem ljude. Nisam znala kako da im pridjem, kako da reagujem spontano kad se nešto nepredvidjeno desi, kako da ih opustim i, što je najbitnije, kako da u tim situacijama opustim sebe. Ali sam onda sticajem okolnosti počela polako da im se približavam, prvo iz daleka, slikajući korporativne žurke i dogadjaje, a onda i iz bliza snimajući portrete za časopise. Iz ovog drugog iskustva sam shvatila jednu mnogo bitnu stvar koje je uticala na dalje usmeravanje mog rada, a to je da me fotografisanje preterano nameštenih ljudi i modela apsolutno ne zanima. Nastavila sam da fotkam razne stvari (arhitekturu, proizvode, studijsku, dokument…) čak i kada me je drug zvao da zabeležim njegovo venčanje, pa onda venčanje drugog druga, čak i kad je taj krug krenuo pozamašno i brzo da se širi. Da, neko vreme su se poslovi preklapali, ali samo do trenutka kada nisam priznala sebi da je fotografisanja venčanja ono u čemu stvarno uživam i što stvarno želim da radim.

Kako se pripremaš za slikanje mladenaca?

Apsolutno ništa ne pripremam i ne planiram. Čak ni lokaciju. Ja bih najviše volela kada bi taj dan sve moglo da bude spontano. Mi se dogovorimo okvirno šta je to što je njima zanimljivo i šta vole da rade zajedno – da sede na klupi, jedu kokice, šetaju se… treba da su opušteni i prirodni, i zato šta god ima smisla njima ima smisla i meni. Polazna tačka za te fotografije je ono što bi mladenci voleli da gledaju u albumu za deset, dvadeset, godina. Takođe, ispostavilo se da kada nešto u detalje planiramo, često na kraju ne možemo to da realizujemo jer se dogodi da baš tada padne kiša ili je baš tu parkiran auto i sl. Tako da sam ja uvek pre za okviran plan koji dozvoljava puno spontanosti.
I ima tu još jedna, pomalo ideološka stvar, a to je da je fotografišem ljude a ne lokacije. Na neki način, ambijent je potpuno nebitan, bitni su ljudi, jer su oni ti koji taj ambijent čini posebnim i drugačijim. Na Klemegdanu sam radila puno puta, ali su svake fotografije potpuno drugačije jer je svaki par drugačiji. I upravo to je ono zbog čega mi ne dosadi da radim ovaj posao i zbog čega ga toliko volim. Želim da vidim tu različitost i lepotu koju će svaki par da unese u svoj dan, i u moj život.

Da li postoji neka druga vrsta fotografije koju bi volela da radiš?

Da, ali to još uvek nema neku preciznu formu, više je ideja. Mislim da bi bila kombinacija onoga što sada radim i dokumenta, dubljeg zalaženja u portret, u suštinu. Svakako bih slikala nešto vezano za ljude i za njihove iskrene emocije. I volela bih da to takodje budu neponovljivi, jednom-u-životu lepi trenuci kao što su, između ostalog i venčanja. Videćemo.

Šta te generalno inspiriše u životu?

Sve. Svi mali detlji od kojih je život sastvaljen. Trudim se da ih budem svesna, da u njima uživam, i da im dozvolim da utiču na mene. I ljubav kojoj svedočim svakodnevno, samo radja u meni još ljubavi i pruža mi nove vidike i mogućnosti kombinovanja stvarnosti. Omogućava mi da male, obične, prolazne stvari vidim na drugi, bolji, lepši način i takve ih zabeležim.

Da nisi fotograf, šta bi volela da budeš tj. radiš?

Mnogo volim sve što se radi rukama, što se seče, lepi, savija. Volela bih da ima malu prodavnicu ručno rađenog papira. Sama pomisao na to učini da mi srce zaigra. Ja sam na kraju fakulteta pravila i papir i knjigu i volim generalno sve što ima veze sa papirom, tipografijom, kaligrafijom, sve što je organsko i taktilno.

Šta bi rekla nekom tinejdžeru koji bi želeo da počne da se bavi fotografijom?

Pošto tek počinješ, velika je verovatnoća da ne znaš šta bi tačno voleo da fotografišeš, ali za to postoji rešenje – fotografiši SVE! Samo fotografiši i fotografiši… I još fotografiši. A onda oslušni na kakav “klik” ti srce brže kuca, pa polako kreni u tom smeru, to je, veruj mi, pravi put za tebe!

Intervju vodila: Maja Medić